Mobilni i fiksni ortodontski aparati

Mobilni ortodontski aparat

Mobilni ortodontski aparat

Labijalni fiksni ortodontski aparati (metalni i silikonski)

Lingvalni fiksni ortodontski aparat

Rezultati ortodontske terapije

Pomeranje ektopičnog očnjaka u pravilan položaj fiksnim ortodontskim aparatom (video)

Malokluzija je nasledni poremećaj gde zubi pri rastu zauzimaju abnormalan položaj i ne mogu nesmetano da obavljaju svoju funkciju. Kod većine ljudi se sreće određeni stepen malokluzije, ali on uglavnom ne zahteva ikakav tretman. U slučaju istovremenog prisustva nekoliko malokluzija sprovodi se ortodontski ili hirurški zahvat, kako bi se poremećaj ublažio ili ispravio. Korekcija malokluzije sprečava oštećenje (propadanje) zuba i smanjuje pritisak na vilični zglob.

U okviru ortodontskog lečenja, jedan od najčešćih vidova hirurške terapije jeste vađenje zuba. To stvara osnovu za početak rada ortodonta.

Specijalista za ortodonciju može da ispravi malokluziju primenjujući trajan blagi pritisak na zube uz pomoć dentalnih proteza (ortodontskih aparata). To dovodi do resorpcije alveolarne kosti na komprimovanoj strani zuba i stvaranja nove kosti na strani njegovog zatezanja. Na taj način se zub postepeno pomera u normalan položaj.

Ortodonski aparati mogu biti fiksni i mobilni. Mobilne aparate pacijent sam može skinuti. Fiksni ili popularno zvani "bravice" trajno ostaju na zubima sve do kraja ortodontske terapije. Fiksne aparate postavlja ortodont isključivo u ustima, a mobilni, tj. pokretni aparati izrađuju se u zubnim laboratorijama.

Suprotno opštem mišljenju, ne postoje bolji i lošiji aparati: fiksni imaju svoje, a mobilni svoje indikacije. Razlika između fiksnih i mobilnih aparata je u jačini mehaničkih sila koje ispravljaju zube, vrsti žice, preciznosti i brzini ispravljanja anomalije.

Mobilni ortodontski aparati primenjuju se u mešovitoj denticiji, a mogu se koristiti dok god traje rast i razvoj, dok se fiksni aparati po pravilu primenjuju posle 12. godine života (posle nicanja drugih molara; sedmice). Terapija mobilnim aparatima ograničava se na period intenzivnog rasta i razvoja tokom puberteta. Izrada ovih aparata, kao i upotreba je prilično jednostavna. Kako su pacijenti koji nose ove aparate mahom deca, to je jako bitno. Izrada i nošenje ne izazivaju bol. Aparate je neophodno nositi noću i još nekoliko sati tokom dana. Takozvane "ploče" (gornji i donji mobilni aparat) nekad su se koristile kao glavno terapijsko sredstvo i kod odraslih pacijenata. To je danas prevaziđeno, pa se koriste uglavnom samo za zadržavanje stanja postignutog fiksnim aparatom.

U odraslom dobu indikovani su isključivo fiksni aparati. Fiksni ortodontski aparati se primenjuju u kompletnoj stalnoj denticiji, a pojedini se mogu primeniti i u mešovitoj . Radi se o bravicama koje se lepe na zube. S obzirom na poziciju lepljenja, dele se na labijalne (vidljive) i lingvalne (skrivene iza zuba). Većina fiksnih aparata je labijalna, a njihove cene dvostruko manje od cene lingvalnih aparata. Ortodont postavlja fiksni aparat koji se sastoji od prstenova, bravica i žice, i pri redovnim kontrolama aktivira sam aparat menjanjem žica ili stavljanjem određenih aktivnih elemenata (gumica, federa i sl.) Bravice mogu biti silikonske ili metalne. Ne postoji starosna granica za nošenje fiksnih ortodontskih aparata, odnosno mogu ih nositi deca od 13 i odrasli od 31 više godina. No, kako ortodonstko lečenje u celini, tako i pomeranje zuba, brže je i uspešnije, a postignuti rezultati stabilniji, ako se terapija obavlja u mlađem uzrastu. Kod odraslih osoba, reakcije tkiva na ortodontske sile su nešto usporenije, tako da su pomeranja zuba sporija. Fiksni aparati se obično nose od 6 meseci do dve godine.

Period nošenja aparata se obično deli na aktivni i retencioni period. U aktivnom periodu se vrši blago pomeranje zuba u željenu (ispravnu) poziciju. Ovaj period traje 1-2 godine. Kada su zubi dovedeni u željenu poziciju oni treba tu i da ostanu, što obezbeđuje nošenje aparata u tzv. retencionom periodu. Iz iskustva je poznato da pomereni zubi, po prestanku nošenja aparata, imaju tendenciju da se vrate u svoj prvobitan položaj. Kako bi se ova pojava sprečila, posle skidanja fiksnih ortodontskih aparata postavljaju se tzv. retencioni aparati. Oni takođe mogu biti fiksni mada su češće mobilni i po svom obliku liče na pokretne pločaste aparate. Dužina nošenja ovih proteza zavisi pre svega od malokluzije koja je bila lečena. U zavisnosti od toga, ovi aparati se nose od jednog do nekoliko meseci.

Izrazito teški poremećaji zahtevaju saradnju ortodonta, maksilofacijalnog hirurga, protetičara i drugih specijalista, i ovakve terapije se često završavaju tek u odraslom dobu pacijenta.