Istorija stomatologije

Od pisanih dokumenata vezanih za početke stomatologije najstariji zapisi sežu iz doba starih Egipćana (3000 god. p.n.e.). Na egipatskim papirusima postoje dokazi da je postojala  zubna medicina, kao posebna grana medicine. Jedan zakonik iz 1700 god.p.n.e. svedoči da je praksa zubne medicine bila regulisana zakonski. Asirci i Vavilonci poznavali su oblik zuba i anatomiju usne duplje, ali su kao i Egipćani verovali da je uzrok zubnog kvara “zubni crv”. Stari Feničani izrađivali su proteze od isprepletene zlatne žice.

Kineski “Kanon medicine” (2697.p.n.e.) pokazuje da su se bolesti desni u staroj Kini lečile čajevima i ispiranjem. Kinezi su verovali da se u karioznom zubu nalazi beli crv s crnom glavom. Poznavali su 26 tačaka na telu gde treba zabosti akupunkturne igle u slučaju zubobolje.

Stara japanska zubna medicina bila je slična kineskoj. Japanci su bili poznati kao majstori digitalne ekstrakcije zuba-vadili su zube prstima, bez ikakvih instrumenata.
Osim pisanih dokumenata nađeni su još stariji dokazi da su se ljudi bavili zubima i nadoknadom zuba. Tako su u grobovima starih Etruraca (10- 4.vek p.n.e.) pronađeni najlepši antički primerci zubnih proteza. Etrurci su protetske nadoknade izrađivali od zlatnih traka koje su inače služile kao ukras!

Stari Rimljani izrađivali su zube od zlata i zlatne mostove. Shvatali su važnost održavanja higijene usta i zuba, pa su zube trljali solju a usta često ispirali vodom. Umesto čačkalice koristili su riblju kost.
Galen (131.-201.) je klasifikovao zube na sekutiće, očnjake i kutnjake. Poznavao je živce zuba i jedan je od prvih koji je govorio o punjenju zuba. Zanimljivo je da je Galen smatrao da je zub napravljen od kosti i da zbog toga ne može biti osetljiv na bol.

U srednjem veku ističe se arapska zubna medicina. Avicena (980.-1037.) je kao najčešći uzrok zubobolje spominjao malog zubnog crva "koji sebi gricka put u zubu". Najveći arapski hirurg, Abulcasis (930.-1013.) napisao je enciklopediju medicine "Al Tasarif" u kojoj je opisao i zubne instrumente. Abulcasis je jedan od prvih koji je učio da zubi koji nedostaju moraju odmah biti zamenjeni veštačkim, ljudskim ili napravljenim od kostiju vola. U razdoblju od 11.-15. veka, dolazi do velike stagnacije u lečenju zubnih bolesti jer se lekari opšte prakse nisu bavili zubnom medicinom, prepustivši je berberima. Ovi putujući šarlatani izvodili su zubne intervencije na javnim mestima, po sajmovima, i više štetili nego koristili. Najčešća zubna intervencija u srednjem veku bila je vađenje zuba. Nije ni čudo da je većina francuskih srednjovekovnih kraljeva bila krezuba.

U razdoblju renesanse Benedetti je opisao traume zuba, delovanje žive na zubnu strukturu i upotrebu opijuma kao sredstva protiv zubobolje. Leonardo da Vinci prvi je precizno opisao forme zuba, odredio je tačno broj zuba kod čoveka i broj njihovih korenova. Renesansne zubne intervencije obavljane su zajedno s ostalim specijalnostima medicine u zajedničkoj prostoriji -medicantrini. Od 1530., kad je u Leipzigu objavljena prva knjiga posvećena samo zubnoj problematici počeo je razvoj zubne literature.

U razdoblju baroka usavršavaju se tehničke metode pri izradi protetskih nadoknada.
Početkom 18. veka stomatologijom se počinju baviti specijalisti hirurzi-berberi. Jedan od njih bio je Pierre Fauchard (1678.-1761.), "otac moderne stomatologije". Fauchard nije poznavao uzrok karijesa, ali je odbijao "teoriju crva". Znao je kako otkloniti kariozne mase i kako plombirati zube olovom. Stomatologija je pravi procvat doživela početkom 19. veka u Severnoj Americi. Prva škola za zubnu hirurgiju i protetiku osnovana je 1839. u Baltimoreu, u SAD-u. U 19. veku usavršavaju se razne metode lečenja zuba, pronalazi se amalgam (crne plombe) za plombiranje zuba, prve zubne bušilice. U primenu ulazi lokalna anestezija koja je iz upotrebe izbacila opasni hloroform. Pronalazak rendgenskih zraka 1895. bio je fundamentalan doprinos i stomatološkoj dijagnostici.